Интервју - др Велибор Васовић

Кула, 12.08.2019.

Лекар специјалиста ургентне медицине, доктор медицинских наука, редован професор на Медицинском факултету у Новом Саду, један од руководилаца Службе хитне помоћи у Кули, субспецијалиста клиничке фармакологије. До сада је објавио велики број стручних радова у међународним и домаћим научним часописима, био ментор у одбрани многих магистарских и докторских радова, написао је уџбеник који данас користе студенти медицине и фармације, коаутор је многих уџбеника и сарадник на многим научним пројектима.

Запослен је у Служби хитне помоћи Дома здравља у Кули. Однедавно и члан Академије медицинских наука Србије.

Честитам вам на избору за члана Академије медицинских наука. Колико је рада и труда тревбало уложити на путу до избора у Академију медицинских наука?

-То јесте велика част и задовољство али и велика обавеза бити члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва и на неки начин тридесетоодишњи научни, наставни, стручни и организациони рад је на тај начин крунисан. Онога момента када смо као млади људи завршавали Медицински факултет у Новом Саду имали смо разне жеље и идеје. Многи су отишлиу ван наше отаџбине. Ми који смо остали трудили смо се да будемо што бољи, да учимо што више, јер је медицина захтевна, болести се мењају, пацијент је у центру пажње, па је стручно усавршавање било перманентно од првог дана кроз специјализацију, субспецијализацију, магистарске и докторске студије. Бројне експерименте које смо радили, а велики значај у томе има Дом здравља Кула, који је наставна база новосадског Медицинског факултета у Новом Саду. На основу тог рада којим сам био везан за пацијенте, за та најтежа и ургентна стања са којима се свакодневно суочавамо радио сам у Кули, а све што је било у домену науке, наставе, бројних експеримената, научних радова, организације, конгреса, ширење научне мисли у националним и интернационалним  релацијама радио сам преко Медицинског факултета у Новом Саду. Академија медицинских наука сачињена је од углених професора и доктора наука и част ми је и задовољство да могу да комуницирам са њима и стичем нова знања. Избори за чланство су вишеслојни, бодују се и наставна делатност, научни радови, организација стручних симпозијума, стручне детаље у нашем раду, оцењује се број цитата у иностраним стручним часописима, где смо цитирани и када све то саберемо долази се до коначног циља – чланства у Академији медицинских наука.

УЧЕЊЕ И УСАВРШАВАЊЕ ПРИОРИТЕТ

Да се вратимо на почетак. Основне студије завршили сте 1991. године, затим сте постали магистар, а онда и доктор медицинских наука. Како је текло ваше школовање?

-Завршио сам факултет као један од бољих студената, отац радник, мајка домаћица и стицајем околности након завршених студија морао сам да се вратим у Кулу одакле сам и завршио магистарске, а потом и докторске студије. Тада је један мој колега са којим сам се дружио током студија рекао – ти ћеш сигурно једног дана бити професор али ја ћу имати новац. Он је напустио магистарске студије и отишао у Грчку, а потом и у Америку где на Флориди има своју Поликлинику и вероватно на месечном нивоу зарађује више него ја за две или три године. Међутим, мени је увек било важније да учим и да се усавршавам, да напредујем и у науци и научним оквирима. Са поносом могу рећи да Кула у ургентној медицини може да уради све што  могу највећи градови у Србији и шире. Са намером сам одабрао ургентну медицину, јер сам знао да ћу се вратити у Кулу и овде радити, јер су ми ту родитељи, породица, пријатељи, а паралелно са тим послом као што сам и рекао, наставом и науком сам наставио да се бавим на Медицинском факултету у Новом Саду, а од 2012. године и на Медицинском факултету у Бања Луци.

С обзиром на то да је реч о изузетно захтевном и стресном лекарском позиву, да ли би поново ишли истим путем?

-Вероватно да бих. У истом клупку и успех и неуспех, и радост и туга, и живот и смрт. Нема материјалне категорије која може надоместити осећај када човеку спасите живот, када са њим и касније комунииратем, када га и даље  гледате. Задовољство је неописиво. Тај стрес који доживљавамо јесте нешто што нам нарушава здравље, што нам скраћује животни век, али са друге стране у квалитативном смислу, у емотивном смислу, у неком спознајном смислу, заиста је једно велико богатство. Имајући у виду да људи у већини европских земаља, који раде наш посао, раде га по десетак- петнаест година и уз велику захвалност друштва и државе се пензионишу. Код нас је то нешто другачије конципирано али одговорно тврдим да један део мог признања припада мојим драгим колегама, лекарима и техничарима, возачима, свима који заједно са нама годинама спашавају животе.

Како сте се уопште определили за то да свој живот посветите науци? Шта Вас је то заинтригирало пре него што сте донели одлуку о свом професионалном и животном усмерењу?

-У породици нисам имао никога ко се бави медицином, али интересантно је да се тада, када смо се опредељиваљи за средњу школу, приказивала  чехословачка серија “Болница на крају града”. Гледајући је донео сам одлуку да упишем средњу медицинску школу, коју сам и завршио у Сомбору. Желео бих овом приликом да се захвалим свим својим учитељима почев од Основне школе у Кули, преко Средње заједничке у Кули, Средње медицинске у Сомбору и наравно својим професорима на Медицинском факултету у Новом Саду, касније и на магистарским и докторским студајама на свему што су ми пружили током мог школовања.

Кроз свој досадашњи научни рад углавном сте се бавили утицајем лекова на људе, тј. клиничком фармакологијом. Зашто сте изабрали баш ову субспецијализацију?

-Фармакологија је грана медицина која има уплива у односу на све области медицине, јер нема те гране медицине у којој се не користе лекови. Завод за фармакологију у Новом Саду је најутицајнији Завод на простору наше бивше отаџбине, јер има све неопходне сертификате од Европске уније за добру лабараторијску праксу, има врхунске научнике, познате на европском и светском нивоу попут професора Момира Микова који ми је био и ментор за докторску дисертацију. Тада смо ми, сада већ давне 1998. године применили новоситентисане деривате жучне киселине и анализирали њихов утицај на пролазак лекова кроз крвно мождану баријеру у централни нервни систем. Првих пар година научна јавност је била поприлично скептична да би касније добили сва могућа инетрнационална признања, објавили велики број радова и презентовали то у свету и заштитили то патентом. Тако да је то једна прича заступљења у научним круговима широм света.  

Напоменимо да сте се упоредо са стручним радом бавили и политиком. И као политичар борили сте се за унапређење здравствене заштите.

Oно што је за све нас можда и најбитније својим радом и знањем је допринели сте унапређивању квалитета здравствене заштите у нашој општини и очувању Хитне помоћи.

-Пошто сам лекар и хуманиста то ми омогућује да, пре свега, све људе гледам као људе. Људи који припадају другим политичким опцијама јесу моји противници, али јесу и моји пријатељи, другари или стручни сарадници и неизмерно сам им захвалан на могућности да се заједно боримо и колико је то могуће очувамо државни концепт здравствене заштите, поготово део који се односи на Службу хитне помоћи. Заступам начело да здравство и школство треба да буду доступни свима, без обзира на њихово материјално стање. Гледајући од деведестих година до данас Служба ургентне медицине је жестоко напредовала. Оно што ме посебно чини срећним је опрема којом располажемо и што имамо младе људе који успешно раде, имају успешне реанимације. То ми је посебно задовољство јер савремена реанимација почиње од шездесетих година. Ја сам први студент који сам положио ту специјализацију 1998. године у Новом Саду. Гледајући тај пионирски посао, у нашој средини се урадило јако пуно на том пољу. Крајем деведесетих година обезбедили смо лутке за обезбеђивање ваздушног, венског пута и давали их  околним срединама и Медицинском факултету  у Новом Саду који није имао такву опрему, да обучавамо студенте. Тај едукациони део је веома значајан. Широка је лепеза активности са којима се на дневном нивоу боримо – од порођаја, срчаних застоја које реанимирамо, саобраћајних удеса, тровања, разних акутних и кардиолошких, хирушких, офтамолошких, неуропсихијатријских стања...

Неизмерно сам захвалан људима из кулске локалне самоуправе који су заједно самном, као човеком из струке, ишли у надлежно министарство и покрајински секретаријат и обавили низ разговора указујући на немогућност јединственог концепта ургентне медицине на територији целе државе, јер имате велике градове, географски разуђене средине, проналажење јединственог система или преписивање онога што се ради у Европи донело би нам велике неприлике услед диспорпорције у материјалној снази и онога што је реалност на терену, тако да смо ми буквално уградили нови члан у Закон о здравственој заштити. Реч је о члану 76. који каже да је Дом здравља у јавној својини и у складу са потребама становника и уколико је удаљен од центра региона и нема хоспиталне установе има право да има Службу хитне медицинске помоћи, што је од виталног значаја за становнике кулске општине, јер иако је становника мање географија наше општине је остала иста и одговорно тврдим да је број пацијената већи.

„ЧОВЕК ЧИНИ МЕСТО, А НЕ МЕСТО ЧОВЕКА“

 Иако обављате веома стресан посао за који, чињеница је лекари у Србији нису довољно плаћени никада себе нисте видели изван Куле, па чак и Србије.

-Пре свега, ја сам рођени Куљанин. Рођен сам 1965. године и Кула је и данас у мојој свести градић Пејтон, једна од најразвијених средина. Оно што ме цео живот руководи то је једна стара латинска пословица која гласи: Човек чини место, а не место човека! Нигде на свету мени емотивно не би било топлије. Овде је моја породица, родитељи, пријатељи, другари са посла,  комшије, овде је моје детињство и Кула коју памтим. Наша  обавеза је да Кули вратимо стару славу и да буде средина задовољних, срећних, здравих људи и у том контексту, искрено, нимало ми није жао што нисам отишао. Вероватно бих имао много више новца, али као што су рекли Андрић и Селимовић – човек што у животу добије на ћуприји губи. Према томе нека је здравља и да се и даље боримо за бољитак наше средине - ја сам задовољан. Као лекар који се свакодневно суочава са свим овим питањима, здравље издвајам као богатство број један и мислим да и у нашој малој средини постоје сегменти живота који су квалитетнији него у неким великим срединам и сигуран сам да ћемо вратити сјај нашој средини који је имала.

Деведесетих сте радили и као доктор Фудбалског клуба “Хајдук” из Куле. Да ли су вам  знање и искуство стечено бавећи се тим послом помогли у редовном раду?

-Спорт јесте велика љубав и велико задовољство. Двадест две године сам седео на клупи кулског „Хајдука“ као лекар и имао част да упознам многе људе и на државном и на интеренационалном нивоу и да се дружим са младим људима. Младе генерације треба усмеравати да се баве спортом и изграђивати такав систем вредности где са једне стране физичка култура треба да им омогући развој личности, а са друге стране овај спознајни део о којем смо говорили. Базично ја сам био шахиста, али стицајем околности нашао сам се у фудбалу и спознао сам и друштвене односе и политику и ону другу страну медаље. Сигуран сам да ће и „Хајдук“ бити поново онај стари уз дужно поштовање оних који су га обновили, који се такмиче, који ангажују младе људе из наше средине. Кула је, између осталог, била препознатљива и по ФК „Хајдук“ и то јесте био бренд ове средине поред РК „Црвенка“,  и поред свих великих фабрика које смо имали, и грађана који су живели у кулској општини. Кула заслужује квалитетан живот и морамо се за њега борити.

Komentari

Veljko: Bravo Vaske.Hvala za sve śto činiś u ime Kuljana.

2019-08-12 17:32:39 0 0

Ljiljana: sigurno je kao mnoge doktorove kolege mogano da ode, ali nije.Ljubav prema sredinii u kojoj je ponikao i kijoj pripada,jaca je od aveva. Cestitam Vam!

2019-08-12 17:23:47 0 0

Jovan: Čestitam na postignutom uspehu, hvala što ostajete Kuli i pomažete našoj sredini.

2019-08-12 15:40:49 1 0 100 %

Ostavi komentar:

Preuzmite Q Media aplikaciju