КУЛА, 27.02.2023. – У Концертној сали Школе за основно музичко образовање у Кули одржана је свечаност поводом 101 године од рођења истакнутог уметника Еугена Кочиша. Говорећи о његовом лику и делу, Кочиш је Академију ликовних уметности завршио уЗагребу 1954. године у класи Антуна Августинчића. Једно време је био слободан уметник, а од 1961. до 1972. године, био је управник Културног центра у Сомбору. Његове скулптуре су изложене у Крагујевцу, Врбасу, Новом Саду, Апатину, Суботици, Сомбору, Бачком Добром Пољу и Куцури. Скулптуре је радио у камену, бронзи, гипсу реалистичким стилом. Организатор ове свечаности била је Народна библиотека Кула, а директорка ове установе, Драгана Дурковић, рекла је да је прича о Еугену Кочишу само прва у низу и да у наредном периоду следе сличне приче, у циљу приближавања лика и дела незаборављених уметника са територије кулске општине:
,,Почетком јануара почели смо да размишљамо који су све уметници рођени у Кули, који су живели у Кули и који су оставили било какав траг у Кули и одлучили смо да почнемо са Еугеном Кочишем, јер је његов датум рођења био први. Тада смо схватили да ништа не знамо и да имамо јако мало литературе. Водиља нам је била књига Лепосаве Кљајић, а онда смо кренули да трагамо. Наишли смо на пуно затворених врата која су полако почела да се отварају. Прво смо мислили да ћемо имати само мали омаж посвећен Еугену, после тога смо мислили да ће то бити манифестација, да бисмо пре три дана схватили да ми практично имамо изложбу јер су се пронашле скулптуре у школи у Куцури и у Дому културе у Руском Крстуру. Сада настављамо да откривамо (не)заборављене грађане, попут Карла Бијелицког, Исидора Бајића, Лазара Бајића, Лазара Микулића, Ђуре Богојевца и многих знаменитих Куљана“.
Прикупљање грађе за једну овакву свечаност није нимало лак посао, а историчарка уметности, Николина Шћекић Карабасил, ближе је појаснила са каквим се све стварима сусретала док је скупљање грађе било у току:
„Највише смо долазили до података на основу рада професорке Лепосаве Кљајић која је ступила у контакт још за живота Еугенове супруге, па је од ње добила разноразне податке и фото-податке из њихове личне архиве и пошто она више није жива, грађа професорке Кљајић нам је значила јер смо у њој налазили податке где би сад могле да се налазе те скулптуре које су још остале, тако да смо на тај начин, преко пријатеља, добијали бројеве телефона, звали и добијали информације. Сазнали смо да се у школи у Куцури налази скулптура која је урађена 1949. године, а која је била посебна изложена у Загребу на Ликовној академији. Иначе се она налази у Основној школи ,,Братство јединство“ у Куцури. Такође, Галерија културног центра из Врбаса нам је позајмила једну скулптуру, портрет Петра Коњовића. Овај рељеф Ђађе је био у Гимназији у Руском Крстуру, а портрет мушкарца смо нашли код једног антиквара са којим смо ступили у контакт. Поретрет девојчице је оно што је такође Еуген Кочиш оставио у Основној школи ,,Братство јединство у Куцури“. Било нам је потребно много времена, као и много људи који су се укључили у то“.
Након мини филма о животу и раду Еугена Кочиша, као и пригодног рецитаторског и музичког програма, организована је изложба скулптура овог врсног уметника. Изложби је присуствовао и Кочишев ученик, Силвестер Макаји из Куцуре, који је истакао да је његов учитељ оставио великог трага у уметности и да му је неизмерно драго што присуствује једном оваквом догађају:
,,Са Еугеном сам се познавао од 1955/1956. школске године. Ишао сам у школу која је била одвојена од централне школе, заправо је то била једна учионица где је Кочиш становао. Он је тамо имао импровизовани атеље. На великом одмору нека деца су се играла са лоптом, нека су се вијала, а ја сам чуо неко плесање, нисам знао шта је, па сам дошао до те шупе где је он радио, прозор је био отворен, завирио сам и гледао и он ме је приметио. Питао ме је шта је момак, што ме је зачудило, рекао сам му да гледам како фино ради, да обожавам такве ствари и да бих волео да некад радим као он. Питао ме је да ли радим нешто, рекао сам му да да сам направио један рељеф Партизана. Рекао ми је да му донесем то да види, однео сам му и рекао ми је да ја то добро радим, али да се то тако не ради. Позвао ме је у атеље, узео је глину и набрзака направио профил неког човека. Показао ми је како се то ради и онда сам схватио да је он приметио да ја имам талента, што моји родитељи нису приметили. Рекао ми је да дођем код њега када имам времена, када немам да учим. Долазио сам код њега, дао ми је глину да моделирам нешто и кад год бих нешто направио доносио би му да погледа. Увек је имао неке замерке, али ми је говорио да иде све боље и боље. Касније сам прешао у стваралаштво не у гипсу, него у челику, тако да сада радим у челику, пошто сам прво учио занат металске струке, тако да знам да варим, брусим, кривим, кујем…
Иначе и пишем песме, песму сам посветио и њему“.
Извор: Q media
