У непрегледној војвођанској равници, у свој лепоти њеног бескраја, у њеној тишини, у златно-жутој боји житних поља, 28. 7. 1926. године у Сивцу родио се Исидор Иса Маџарев од оца Лазара, власника винско ракијског подрума и мајке Кате, шнајдерке. Босоног, трчећи по блату и прашини Сивца подно благе падине лесне заравни Телечка, растао је Иса уз брата Будимира и сестре Велинку и Зорку.
Са само дванаест година живота, 1938. године оставља своје дечаштво и своје детињство у белини снегом завејаних поља и њива. Оставља га тамо где се поглед губи. Тамо где се милују поглед и недоглед. Тамо где су равница и небо једно, сребрно-бела светлост.
Оставља и као месарски калфа почиње да учи занат код рођеног стрица Душана.
Живот га није мазио – ни као месарског калфу, ни као сведока свих страхота Другог светског рата. Напротив, челичи га.
Вредан, частан и поштен, међу људима цењен и поштован, на својој очевини гради породичну кућу. У браку са Миланком Милом Пејин, у који ступа 1949. године, подиже кћерке Наду и Снежу и сина Лазара.
У лето 1961. године стиче звање занатског мајстора месарско-кобасичарске струке. Због сталне потребе за проширењем посла, 1967. године купује кућу у Кули и у властититој радионици покреће сопствену делатност месара кобасичара којој ће остати веран наредних педесет година, до краја свога живота.
Ако томе додамо и оне године пре пресељења у Кулу, онда је то укупно седамдесет девет година бављења месарско-кобасичарским занатом.
Причао је мајстор Иса и о временима када је зими, са санкама и коњском запрегом, данима ишао на канал да ручним сврдлима и тестерама пробија, сече и вади лед који је складиштио у подруму месаре. Лед који је у то време мењао данашње расхладне витрине и фрижидере. Лед којим је расхлађивао месо у топлим летњим месецима.
Радо се деда Иса сећао тих времена.
Волео је да се присети и своје црне шубаре од јагњећег крзна, опаклије, чизама изнутра обложених зечијом кожом, санки и коњских запрега. Била су ту, у његовим сећањима, и „два пулина црна као ноћ“, у непрестаном трку поред санки које клизе по леду и снегу.
Са само њему својственим осмехом на лицу причао је о бирцузу, о топлој фуруни „заложеној чукама“ поред које су се грејали и сушили након вађења леда, о куваном вину, конобарицама и тамбурашима. Посебно је волео да се присети оног поподнева када је у ћошку поред фуруне заборавио вунени шал и плетене рукавице.
Наравно, у биртији. А где би друго.
Мајстор Исини дебрецинери без премца, парче кобаје до куће (након обављеног пазара одраслих у месари, мајстор Иса је за децу која би била са родитељима, увек имао парче кобаје до куће), чаша кобасице за жедне ђаке (при повратку из школе, „жедни ђаци“ су навраћали до мајстор Исе и тражили чашу воде, добро знајући да ће уз чашу воде добити и парче кобасице), комад меса са стране (мајстор Иса је увек имао комад меса са стране за купце плићег џепа којима је уз купљено, а обично би то биле изнутрице и понека кост за супу, бесплатно додавао онај комад меса са стране) и надасве његова љубазност и поштовање свих људи, пример доброг родитеља, деде и прадеде, доброг домаћина и посебно његова добродушност, сврстали су га у ред признатих и познатих житеља Куле.
Прадедо мојих унука, искрено верујем да си горе на небесима, заједно са својом Милом и својим Лазаром.
Аутор текста: Мирко Симов Бјелајац
