Ђиласови мотиви су јасни: свестан је да појединачно у јавности не ужива апсолутно никакав углед, и да без коалиције не би прошао ни цензус
Сада је јасно: сви смо ми, сви грађани Србије, били таоци болесне амбиције Драгана Ђиласа!
Само он је, разапет између жеље за влашћу и спознаје да му је недостижна, минирао сваки договор око избора који нам предстоје.
Инсистирањем на све новим и новим условима у име целе коалиције „Србија против насиља“, сада се види, настојао је да избегне излазак на биралишта и још једна пораз. Што силом – јасно је било да он партије коалиције држи у свом загрљају парама и медијима које му Драган Шолак стави на послугу… а што милом – наративом о солидарности и заједничком отпору Вучићу, он је саплитао странке које су осећале своју снагу и биле спремне да свој рејтинг провере на гласању.
Ђиласови мотиви су јасни: свестан је да појединачно у јавности не ужива апсолутно никакав углед, и да без коалиције не би прошао ни цензус, те да само у широком фронту у којем је немогуће утврдити парцијалне доприносе укупном броју гласова може да постоји као политичка фигура.
А шта му је (био) циљ: да бојкотује изборе док се не појави нека изненадна сила која ће решити ствар у његову корист. Да, на пример, избију масовни немири после којих би га посредници из света инсталирали у врх власти. Па шта кошта Србију и њене грађане да кошта!
Зато су Србија и њени грађани причама о покраденим изборима, најавама протеста и тражењем спонзора у Европи стално држани у стању нестабилности и латентног међусобног сукоба. И зато је стално затезано са изласком на изборе.
Има већ дуго како су из коалиције „Србија против насиља“ стизали гласови побуне због таквог Ђиласовог става. Указивано је на просту чињеницу да неко ко има толико низак лични рејтинг у народу не може да диригује целом коалицијом, да му је време за политичку пензију, да и он и његови најближи сарадници, Мариника Тепић и Борко Стефановић, са дугогодишњим политичким искуством и бројним странкама које су променили представљају баласт за целокупну опозицију и да ново време тражи нова, непотрошена и некомпромитована лица… али је он, са позиција финансијске и медијске моћи гушио сваки отпор својом самовлашћу.
Сада је у свом залагању за бојкот остао усамљен. Шест странака из коалиције „Србија против насиља“ решило је да, пошто су им испуњени захтеви, изађу на изборе. А шта ради Драган Ђилас?
Ту смо већ на терену психологије… Прошле недеље, наиме, Ђилас је претрпео нервни слом због присуства амбасадора САД Kристофера Хила састанку Kолегијума Народне скупштине о примени препорука ОДИХР. Хистеричним испадом извређао је дипломату. Јуче је, пак, отишао у другу крајност, па саопштење његове странке има пасивно-агресиван тон: наводно, његова странка је остала верна ономе што се коалиција договорила са Милошем Јовановићем из НДСС и са Прогласом, а сви су остали издајице!
На страну што је крајњи биланс Ђилсовог вођења „проевропске опозиције“ промоција Милоша Јовановића, десничара који пева четничке песме, у заједничког председничког кандидата, као да из десеточлане „Србије против насиља“ нема никог бољег… али ко чини Проглас иза којег се Ђилас крије? Драган Бјелогрлић, Цеца Бојковић и Миодраг Мајић!
Њих је требало да слушају лидери политичких странака који представљају опозицију!
Да ли им сада расту магареће уши кад је на видело изашло како је Ђилас њима манипулисао?
Све и да није било ничег другог, довољно је Ђиласово цинично одбијање да се повинује принципу демократског одлучивања – на чему је све време он сам инсистирао – и прихвати одлуку већине, шест према три, да се на изборе изађе.
Не, он је поручио да да га мишљење осталих, ако се не подудара са његовим, не занима!
Ваљали су му док су били послушни…
Са таквим ставом, тешко да ће још једном успети да окупи неку коалицију. А сам… Драган Ђилас сам само може да сања цензус.
По свему судећи, ово је један нимало спектакуларан крај једне бледе, неуспешне, нимало спектакуларне политичке каријере.
Извор: 24sedam.rs
