КУЛА, 8. 4. 2025. – Почетак мог одрастања везан је за солитере у Улици Вељка Влаховића, преко пута Цркве светог Марка. Диван крај, препун зеленила и наслоњен на Лењинову улицу – једну, скромно речено, од најлепших улица у ближој околини. Оно што највише памтим јесте сладолед у посластичарници „Македонија“, мирис хлеба из „Житобачке“ у рану зору, кафа из оближње пржионе коју смо, као и хлеб, свако јутро узимали, спортска рубрика коју сам прелиставао док сам доносио новине из киоска преко пута „Ћуприје“, концерт каналских жаба у сусрет сунчевом заласку и још много тога. Нешто ћу сигурно изоставити, али једно не смем да изоставим јер представља кичму наредних редова. Наиме, испред моје зграде била је некадашња карате сала. То је, истину говорећи, простор који је био подељен између Карате клуба „Хајдук“ и некадашњег маркета „Родић“. Сала је стециште многих талената и оних који нису остварили значајније успехе, али им је древна борилачка вештина текла венама. Многи данас успешни људи у својим браншама облачили су кимоно и учили су се дисциплини, фер плеју и поштовању противника на татамију. Неизбежни су били тренинг дрилови у Пионирском дому које је водио тренер Зоран Максимовић. И он, и многи други, као нпр. Ласло Гребер – Пинге и Недељко Мркаић, заслужни су што је Кула данас на карате мапи Србије и региона.
До почетка двехиљадитих година све је функционисало по плану. Ипак, судбина зна да незгодно промеша карте и да у мору адута баци рђаву карту. Бунован, устајем из кревета и чујем вику на улици. Кад оно, имам шта да видим. Пожар је захватио зграду и, без обзира на труд ватрогасаца и младих каратиста, она се претворила у згариште. Сузе „хајдука“ су ми се урезале у памћење до дана данашњег. Сведочио сам почетку радова из прве руке, имајући у виду да је мој тетак био радник на градилишту. Темељ је подигнут, зидови такође и – ништа. Остаде скелет грађевине, недовршен и под навалом зуба времена.
Данас, Карате клуб „Хајдук“ своје тренинге обавља на три локације. Три локације, искушења много, а медаља и успеха највише. Карате сала, колико може да се чује, изгубила се у бирократској прашуми и левитира на граничном прелазу садашњости и заборава. Ипак, писца ових редова охрабрује то што постоји добра воља од стране локалне самоуправе да се ово питање реши. Мало старији љубитељи каратеа памте браћу Перишић, Чизмара, Тешића, Рашковића и многе друге, само неки које моја маленкост памти су браћа Гребер, Кораћ, Перућица, Ћурић, Меанџија, Ћаћић, а данас љубитељи ове борилачке вештине имају прилике да уживају у наступима браће Крнајац, Мијановића, Штрангара, Матее Калмар, Александре Ђикић и Милане Корице. Нека неко не замери, није памет кратка већ су редови строги. Пристижу и неки нови клинци који већ сада остварују одличне резултате на покрајинским, републичким и међународним такмичењима и нема сумње да ће и они бити део једне успешне спортске традиције. До тада, три локације за тренинг су нужда, а карате сала је приоритет и сан. Статистика каже да је итекако могуће да сан буде претворен у јаву, само ако постоји добра воља. А она – постоји, то могу да вам кажем. Карате клуб „Хајдук“ је колектив на три колосека, али са једном амбицијом: стално у врху. А наредни текст са овом темом, надам се, биће слављенички и у новом руху, дакле у новом и једном простору. Нека тако буде!
Пише: Милош Делибашић
