КУЛА, 16. 4. 2025. – Имам ту срећу да сам рођен у питомој војвођанској равници, међу широким пејзажима и са исто толико широком душом. Као потомак тзв „дођоша“, детињство ми је прошло у међунационалној хармонији и толеранцији. Рођендани, екскурзије и излети нису могли да прођу без својеврсне дечије инспекције и класичног „ко је шта понео“. Потом смо те исте дрангулије делили на равне части. Биле су то лекције које су драгоцене у каснијим животним фазама. Нека ово буде шлагворт за редове који следе. Упамтите појам „међунационално“, веома је важно. Вежите се, полећемо.
Са очеве стране порекло водим из Црне Горе, из околине Никшића, док је мајчино порекло везано за просторе Украјине. Мешовити брак, различите културе и навике које је, пак, поменута војвођанска равница избаждарила. Одрастао сам у мноштво кућа, селидбе су обележиле мој досадашњи живот (ваљда се поновити неће, прим. аут). Ипак, највише сам везан за три куће: ону у Маршала Тита непосредно пре НИС-ове пумпе, затим ону код „Кулатранса“ и трећу, али не и најмање важну, ону на економији Нова Кула. Друга поменута кућа је намерачена на Телечку висораван и увек ми се чинило да је на тим брдашцима ваздух некако другачији и слободнији. Управо ту, под једном крушком, као дванаестогодишњак сам чувао овце са сестром. Ако бих морао да бирам све бих опет поново, иако се данас овца може натерати да игра Моравац помоћу технологије. Поред тих незаборавних дана проведених испод и око два стабла крушке на висоравни ту је био, а и данас је, један стари вински подрум. Не памтим дане када се покојни деда бавио виноградарством (из логичних биолошких разлога). Ипак, о постојању винограда данас, поред подрума, сведоче и преостали бетонски стубови. Што се подрума тиче, имајући у виду да није у функцији више од 30 година и да је издржао бомбардовање и мали милион временских непогода, у сасвим је коректном стању. Управо тај подрум се логично веже за мој посао, тачније за тематику којом сам се скоро бавио. Вински подруми на простору наше општине сведоци су завидне виноградарске историје. Још крајем 18. века досељеници из Немачке увидели су да је конфигурација терена коју пружа атар Телечке висоравни идеална за подизање засада винове лозе и воћњака. У процени се нису преварили, па је виноградарство нашло своје место под сунцем. Касније, у 20. веку, због познатих ратних гибања, Немци напуштају ове просторе и у аманет остављају винограде, воћњаке и подруме. Данас је мали број њих у функцији. Ипак, идеје о њиховој ревитализацији се стидљиво ваљају иза брега. Удружење „Стари подруми“ из Црвенке има конкретне планове, само им је потребна подршка. Нека овај текст буде и једна врста апела да се овој грани пружи додатна пажња. Вредних људи има, воље такође, а што се поменутог подрума тиче, он је у сигурним рукама, то ме не брине. И једна крушка је преживела, па очекујем да ће бити квалитетне ракије. Господи виноградарима и воћарима поручујем: будите упорни, јер упорност мења све.
„Дан без вина је дан без сунца“ –француска народна пословица
Пише: Милош Делибашић
