КУЛА, 24. 4. 2025. – Често се у својим текстовима, наступима, дискусијама и томе слично служим компарацијом. Поред аргументације, компарација свакако заузима место испод, али тек незнатно заостаје по важности. Када је и о теми која следи и која се назире у наслову реч, компарација не може да изостане. Компарација, а богами и аргументи. Водећи се девизом „прво добра па лоша вест“ навешћу прво догађај са позитивном конотацијом. Наиме, почетком новембра месеца прошле године присуствовао сам заједничкој ватрогасној вежби чланова Добровољног ватрогасног друштва Руски Крстур и припадника Ватрогасно-спасилачке јединице из Куле на паркингу код амбуланте у овом насељеном месту. Да не замарам детаљима саме вежбе (кога интересује, сваки претраживач може жељу да му испуни) најпре бих, као грађанин, похвалио професионалне ватрогасце који свој посао обављају одговорно. Да се вратим на саму локацију. Игром случаја, просторије Добровољног ватрогасног друштва Руски Крстур су тик уз локацију где је поменута вежба одржана, те сам имао прилике да видим чиме све располажу. Списак опреме је релевантнији за неку другу форму текста, те бих фокус ставио на -вољу. Тачније, вољу, љубав и труд свих ангажованих у овом друштву. На тежини све ово добија посебно када се узме у обзир чињеница да је присутна вишедеценијска традиције обуке деце, који касније деле искру одговорности према себи и свом насељеном месту. Немали број пута ово добровољно ватрогасно друштво је прискочило у помоћ житељима Руског Крстура и околине и мноштво пожара је угашено захваљујући њима. Чињеница, лако доказива, проверљива и за понос. Толико о добрим вестима, хајмо сада на ону лошу.
Пожар на црвеначкој депонији показао се упорним попут стеница у већ расходованом каучу. Да неко не замери, хтедох да читаоцу приближим величину и озбиљност овог проблема. Већ, минимум трећи пут, за две године (колико се овом темом бавим) пожар игра свој прљави плес на овој локацији на ободу Црвенке. Био, видео и једини леп призор јесу роде које су слетеле на још незахваћене делове депоније у потрази за храном. Када је о узроку реч, морао бих да се повучем за језик, како фигуративно тако и буквално. Рецимо да је „истина тамо негде“ и да „нема немогуће опције“. Ипак, да не бацам мрак на ову причу, јер светла итекако има. Правовремено је реаговало Јавно комунално предузеће „Водовод“ са својом механизацијом, а директор поменутог предузећа, Миљан Драшковић читаво време је надзирао санацију (или покушај исте) депоније. Пожар је заиста упоран и захвата нимало симболичну квадратуру, те сваки труд за гашење истог заслужује похвалу. Међутим, можда се питате где је ту контекст? Па, поред „Водовода“ присутни су били и чланови Добровољног ватрогасног друштва Крушчић који су се несебично упустили у овај ударнички задатак. Имао сам прилике да се, такође, упознам са члановима овог друштва. У питању су ненаметљиви и марљиви људи, увек доступни за битке овог карактера. Пре готово две године реновиран им је објекат у ком бораве, па ето плус за локалну самоуправу која се, истини за вољу, труди да адекватно финансијски подржи удружења присутна у овој области. Него, неспорно са демографске тачке гледишта посматрајући, и Руски Крстур и Крушчић имају мањи број становника од Црвенке, те, размишљајући наглас, питам се: може ли евентуално у будућности настати и ДВД Црвенка? У овом, популарно названом, „најслађем селу у срцу Бачке“ функционише мноштво удружења која својим радом итекако позитивно доприносе функционисању локалне заједнице (дотакох се „Старих подрума“ у претходном тексту, они су један од многобројних примера), те верујем да је идеја о стварању добровољног ватрогасног друштва остварива. То јест, желим да верујем јер воља је већ један фрагмент обављеног посла. А верујем у предузимљивост житеља овог насељеног места и њихов локалпатриотизам, те би каналисање наведеног у правцу теме овог текста био пун погодак. Шта ће бити у будућности? Срешћемо се тамо па ћемо видети.
„За мене у Америци постоји само пет стварних послова: полицајци, учитељи, ватрогасци, лекари и војна служба“. – Чарлс Баркли
Пише: Милош Делибашић
