КУЛА, 27. 5. 2025. – У дворишту школе „Иса Бајић“ око 8 часова приметан је био велики број ученика у тематским мајицама. Човече, стадох на моменат, па сад је време матура и предматурска еуфорија!!! Спазио сам неколико идејних решења мајица и могу да потврдим да данашњој деци не мањка маште и инспирације. Музика, пак, која је одјекивала из дворишта, није ми баш улила поверење, али нека су живи и здрави. Тек их чекају битке, па понеки „туц туц“ ритам није за замерити. Него, данас је 2025. година, а како је то било 19 година пре, у 2006. години? Остајте са мном па ћете сазнати.
Кула, почетак јуна 2006. године. Млађани писац ових редова, матурант Основне школе „Иса Бајић“ спремљен по (пред)последњој тадашњој моди чека своје најбоље другове Ненада и Јосипа (презимена позната школским друговима, прим аут.) да дођу, како би сви заједно кренули ка школској згради. Дођоше они, а Ненад и ја смо одмах узели примерак „Вечерње Новости“ како би нашли специјални додатак поводом Светског првенства у фудбалу које се тада одржавало у Немачкој. И нађосмо га, са све Јелен пивом као спонзором додатка (много година касније „Јелен“ ће бити неизоставни појам и артефакт многих дешавања, али о томе неком другом приликом). Када је дошло време поласка, мама нас је замолила да станемо како би нас фотографисала „идиотом“, тј. врстом фотоапарата (мобилни телефони са камерама нису били распрострањени као данас, а и били су резолуционо неупоредиво скромнији у односу на 2025. годину). Након фотографисања кренули смо у школу и сели смо у клупе. Церемонија је почела уручивањем кесица у којима је било звонце и мало парче хлеба чија тврдоћа је била идентична тврдоћи арматуре уграђене у Кинески зид. Али опет, имало је све то своју драж, поготово данас када се накупило слојева песка времена. У дефилеу до Велике сале Скупштине пратили су нас родбина, пријатељи и случајни или намерни пролазници. Уследио је културно уметнички програм разних врста и КУД-ова, као и уручење награда најбољим појединцима. Нисам био ђак генерације, штавише миљама сам био далеко од истог признања, али сам добио посебну диплому за достигнућа из историје. Мени доста, само не знам где ми је диплома (нажалост). Потом су дошли аутобуси компаније „Родић“ који су нас превезли до мотела у ком смо имали једно незаборавно матурско вече. Мушки део матуре је био еуфоричан због Светског првенства и прве утакмице између Немачке и Костарике, док су девојчице биле срећне јер су једноставно – ту. Просто и једноставно. Него, хајде мало о контексту времена, можда је интересантан за промишљање, а богами и за компарације у реалном времену.
Наиме, лето 2006. године је било веома занимљиво и турбулентно у исто време. Наиме, тада је била позната афера са „Фламингосима“ који нису отишли на „Евровизију“ а ми смо имали посебан час музичког баш на ту тему. Такође, Државна заједница СЦГ је тада престала да постоји, имајући у виду чињеницу да се Црна Гора одвојила након референдума. Ипак, „покојна“ државна заједница је отишла на Светско првенство у фудбалу, а последњи гол за ову државу је постигао Саша Илић (фан фект за љубитеље). Ипак, политику нисам тада примећивао или сам се трудио да је не приметим, а и доста о не баш пријатним стварима. Лепша страна тог времена је „Хајдук“, који се пласирао у квалификацијама за УЕФА куп. Ту полусезону смо сви заједно провели на западној трибини, бодрећи „беле“ на путу до Европе. То време је имало своје заблуде, залетања али и своју драж. И то је тако.
Данас, готово пуне две деценије, случајно сам нашао ВХС касету са матуре. Отуд и насловна фотографија овог текста, као и брдо емоција срочених у једном тексту. Данашњим матурантима желим леп провод, памет и разум, јер живот је, ко што су „Фламингоси“ ономад рекли: „један лево, десно два“. А себи желим да што пре пребацим матуру у савременију форму па да је погледам натенане. Можда је и премотам да иде уназад, па одиграм партију покера са временом, никад се не зна.
„Причаћу ти најлепше речи, поеме.
Свираћу ти небеску музику.
Узећу сунчеве зраке
Да осветлим твоје краљевске очи.“ – Khaled, „Aïcha“ (1996)
Пише: Милош Делибашић
