КУЛА, 3. 7. 2025. – Лекари и уопште медицинско особље су људи који су саставни део наших живота. На крају крајева, прво што угледамо на овом свету је бабица, макар у великој већини случајева. Ипак, у овом тексту бавићу се најпре лекарском струком и њеним дефиницијама, а потом ћу таксативно навести два примера из наше средине – можемо се поносити што су уопште били међу нама. Према званичној дефиницији, лекар је здравствени радник који лечи, односно бави се људским здрављем и болешћу. Они традиционално полажу Хипократову заклетву која их обавезује на устрајавању у етичком вршењу дужности своје професије. Толико о пракси, а сада прелазим на примере.
Први од лекара чије животно дело чини неизоставни фрагмент овог текста јесте Еуген Фукс. Имајући у виду оправдану временску диспропорцију, био сам принуђен да контактирам изворе, као и људско приповедање, махом наших комшија из Црвенке, где је Фукс живео и радио. Доктор Еуген Фукс био је чувени педијатар из Црвенке који се након Другог светског рата вратио у свој родни град из Немачке где је наставио са својим послом који је, према речима људи са којима сам разговарао, обављао предано, темељно и, што је можда најважније, стрпљиво и у служби здравља деце „најслађег села у срцу Бачке“. Дан-данас, у његовој родној кући на истом месту су клавир, породичне слике и фотографије, као и рендген апарат који је вероватно први у Војводини. Људи памте добро и лоше, а чињеница је да је Еуген Фукс остао упамћен по добру. Његов лик и дело памте многе генерације становника Црвенке, а успомену на њега чувају, како ми је речено, ћерка Инге и унука Роберта, које уживају огромно поштовање суграђана.
И док сам у случају доктора Фукса био приморан да истражујем и консултујем његове савременике, у другом случају је моја маленкост савременик, што је за мене велика част. У Кули је радио, живео и стварао ортопед и трауматолог др Петар Ковачевић који је радни век провео у болници у суседном Врбасу. Његова радна етика подударала се са људскошћу, имајући у виду неколико десетина (вероватно и стотина) сведочанстава која казују о несебичној помоћи коју је овај доктор пружао. Није постојао дан и време, постојала је само његова добра воља која није била доведена у питање, па је тако др Ковачевић знао „у по ноћи“ да пружи савет, а неретко и да оде на лице места. Иако касније нарушеног здравља, то га није спречило да буде истински заступник начела Хипократове заклетве. Био је велики пријатељ мојих родитеља, али што је најважније био је човек из народа који је неретко знао да посети локалне манифестације и да прича са тим истим народом. Био је лекар, али је био и човек великог срца, пријатељ и педагог за људску душу. Његовим одласком наша средина је изгубила много, а о породици нећу ни да причам, јер је јасно колика је њихова бол. Своја искушења и ломове је носио достојанствено, свој крст је носио сам, а приде још ко зна колико туђих крстова претурио је преко својих леђа и разума. Остаје неизбрисива успомена и писац ових редова остаје му вечно захвалан. Једна је жеља која је истоветна за ова два стручњака и човека: по једна улица у Црвенки и Кули. Остаје да се надам, а верујем да ће се многи препознати у тој нади и жељи.
За крај, лекарска професија у нашој општини и данас има сјајне представнике, а као својеврсног носиоца бакље професионализма, правде и лекарске части издвојио бих професора доктора Велибора Васовића, чије референце и професионално и животно дело изазивају респект далеко изван граница наше општине. Недавно поменути је именован за редовног члана Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, чиме су људскост и професионализам у лекарској професији добили достојног чувара. Нека се не љуте многи које нећу навести јер би текст трајао до у недоглед, а итекако их има и то треба и мора да нас радује.
„Ништа велико неће бити постигнуто без великих људи, а човек може бити велики само уколико је одлучан да то и постане.“ – Шарл де Гол
Пише: Милош Делибашић
