КУЛА, 28.08.2025. – Фудбалски клуб „Хајдук“ ове године обележава 100 година постојања. Свакоме ко иоле резонски разматра ствари у животу јасно је да је у питању податак за респект. Драго ми је и почаствован сам што пишем о баш том јубилеју, имајући у виду да сам за „Хајдук“ везан емоцијом, носталгијом и упорношћу. Зашто баш упорност? Па, објаснићу то у другом делу текста. Најпре да размотримо саме почетке „Хајдука“.
Као што је и наведено, 1925. године почиње хајдучка одисеја у срцу бачке равнице. У гостиони „Ратар“ и на игралишту преко пута железничке станице у Кули званично је основан КСК „Хајдук“. Клуб је основан на Велику Госпојину, а управо тада је и први пут прослављена слава, обичај који се одржао до Другог светског рата, а прослављана је и у ратним годинама. На предлог Стевана Пејчића клуб је понео име „Хајдук“ а за првог председника изабран је Панта Леђенски, власник горе поменуте гостионице. Други истакнути чланови клуба у време оснивања били су: Сава Прекајац, Радослав Шовљански, Влада Прекајац, Станимир Шовљански – Баћа, Сима Шуваков, Владислав Богојевац, Стеван Ћирић – Чича и други. Што се мене тиче, од срца им хвала јер су основали један клуб који деценијама (сада и читав век) уједињује грађане Куле и околине, те представља везивни фактор слоге без обзира на било које предзнаке (а, хвала Богу, има их позамашан број). Толико о фактографији и даљој историји, сада идемо на ону мало новију историју.
Имао сам ту привилегију да 15 година живим на мање од пет минута хода до стадиона „Милан Средановић“. Наиме, мој тадашњи стан налазио се у згради која је у паралели са некадашњом карате сале, те су тако моје доживотне љубави, „Хајдук“ и канал, обележиле моје детињство. Почео сам веома рано, доста пре бомбардовања, да идем на утакмице. Од тих првих генерација којих се сећам најомиљенији играчи били су ми Жељко Карановић и Иштван Дудаш. Наравно, они су први међу једнакима, да се разумемо. А да, чини ли се и вама да сам неког заборавио ? Па наравно, херој многих који су маштали да буду као он, један једини – Дејан Османовић. Човек који је био подједнако убојит са левом и десном ногом, а и главом је знао да „запржи чорбу“ противнику. Велики човек, наш Калеа Врањанац, са типичном ромском цртом за весеље и боемски начин живота. Нека се браћа Врањанци не љуте, ипак је он мало и наш. Ређале су се генерације, многи играчи су продефиловали нашим стадионом, а мало је три текста да их споменем. Најпре бих споменуо прву европску генерацију „Хајдука“ која је играла у Интерото купу. Да се разумемо, спомињем их статистички, јер се тих утакмица не сећам. Остаје забележено да су били бољи од финске екипе „ТПС Турку“ норвешког „Конгсвингера“ а изгубили су од шведског „Халмштада“ и белгијског „Ломела“. На крају, плеј оф фаза је замало измакла. Такође, морам да споменем генерацију која је играла коју годину касније, а коју је са клупе предводио Славенко Кузељевић. Ћирић, Кљештан, Малбаша, Вуксановић, Мештер и многи други тада су, сасвим сигурно, били међу првих пет екипа у лиги. Наредних неколико сезона обележили су пролазни падови, а онда долази сезона 2005/2006 и европски „Хајдук“. Наиме, екипа „Вождовца“ је одустала од Европе и наши Куљани су добили своје место у квалификацијама за „УЕФА Куп“. Противник – „ЦСКА“ из Софије. Нажалост, „Хајдук“ је испао у последњим тренуцима када је Александар Тунчев (и имена се сећам) на Маракани послао своју екипу у даљу фазу. Са клупе „Хајдук“ је предводио, нажалост, покојни Небојша Вучићевић – Ушке. Многи су мислили да је то случајност и чудо над чудима. Ипак, „Бели Зулу борци“ су дежурне аналитичаре и фудбалске шетаче магле наредне сезоне уверили да они нису случајност, већ врло борбени момци који гину 90 и кусур минута за бели дрес и кулску публику. Овога пута под командом, нажалост, такође покојног Жарка Солда Куљани су се пласирали у 2. коло квалификација за Интертото куп. Противник је био „Марибор“ који је кући славио са 2:0 и у госте је ишао са солидном предношћу. Ипак, и понос равнице“ се нешто питао. На крају, уз велику подршку навијача, „Хајдук“ је испратио „Марибор“ са петардом у мрежи и чекао је португалску Леирију. А онда, моје друге сузе због „Хајдука“. Флешбек са Бугарима се поновио, „Леирија“ обезбеђује продужетке у којима слави, те иде даље. Наредних година клуб је функционисао на солидним основама, са једном променом менаџмента 2011. године. И када је у најави била једна од јачих генерација „Хајдука“ у његовој историји, за све љубитеље фудбала уследио је шок. Фудбалски клуб „Хајдук“ је – угашен ! Не бих улазио у бирократију, сплет дешавања и разноразне теорије а ла „ко је крив“. Није ни место ни време, а и емоција ме таласа скоро као тада. Туга је тада завладала Кулом, а врло добро се сећам суза врло вероватно највернијег „хајдуковца“ Мићка Шћепановића, човека који је све бивше и садашње државе прешпартао гледајући „Хајдукове“ утакмице. Ипак, фудбалска бакља, иако пригушена, није била угашена. Недуго затим основан је „Хајдук Јуниор“ а потом и данашњи, Фудбалски клуб „Хајдук 1912“. Феникс се дигао из пепела а, како се чини, не планира да се у пепео врати. На стадиону „Милан Средановић“ дувају неки други ветрови, веома амбициозна визија постоји те неки нови клинци учвршћују своју љубав према белој боји.
За крај, хвала свима који чине све да „Хајдук“ постоји, да расте и да се развија, јер „Хајдук“ је то заслужио. Ко што рече један навијач који деценијама иде на утакмице: „Баш ме брига ако се зове и „Хајдук Дизниленд“ , то је „Хајдук“, институција коју сви волимо, којој се клањамо и због које ћемо, док дишемо, ићи на стадион“. И баш та реченица објашњава шта је „Хајдук“. Страст, неизвесност са примесама туге, неизвесност, радост, посвећеност и – љубав. Нека тако и остане, хук крај канала је неупоредив. Лепа је аргентинска „Бомбоњера“ али на „Средановићу“ је екипа. Овај текст посвећујем свима којима је бела боја у срцу, било да су играчи, навијачи, чланови управе или легенде клуба. Сви смо ми „Хајдук“, а без „Хајдука“ – ништа.
“Фудбал је као живот – захтева упорност, жртвовање, рад и страст.” – Арсен Венгер, легендарни менаџер лондонског „Арсенала“
Пише: Милош Делибашић
