КУЛА, 11.03.2026. – Културни центар Кула био је домаћин 58. Општинске смотре рецитовања ,,Максим Јекнић“. На смотри је наступило готово 50 рецитатора из општине Кула у три категорије: млађи, средњи и старији узраст, а даљи пласман, на Зонску смотру рецитовања која ће бити одржана у Бачу, обезбедило је њих 17.
Селектор смотре, Предраг Момчиловић, глумац Српског народног позоришта у Новом Саду и редовни професор на Академији уметности у Новом Саду, заједно са стручним консултантима, др Александром Мудрим за русински језик и Маријом Пастор за мађарски језик, донео је одлуку о даљем пласману. У ревијалном делу публика је имала прилику да ужива у наступу Владимира Босанчића, композитора чувене ,,Јесење сонате“, са вокалним солистима Наташом и Магдаленом.
Када је реч о наградама, у млађем узрасту треће место освојила је Ања Бероња, друго место Лена Јовишић, а прво место Невена Човић. Даљи пласман су обезбедиле и Адел Лацко и Данијела Рамач.
У средњем узрасту треће место освојила је Милена Рамач, друго место Миона Јовишић, а прво место Миа Кецмановић. На Зонску смотру пласирали су се и Владимир Милованчев, Николина Милошевић и Зарја Ковач.
У старијем узрасту треће место место освојила је Сара Николић, друго место Ема Живковић, а прво место Никола Чизмар. Осим њих, даљи пласман обезбедиле су и Ивана Иванковић, Анђела Медаревић и Андреа Јурић.
Од прошле године се, у знак сећања на Слободанку Настасић, која је дала немерљив допринос уметности рецитовања у нашој општини, додељује Награда за најбољу дикцију која носи име по њој, а други добитник ове награде је рецитатор Никола Чизмар.
Селектор Предраг Момчиловић истакао је да је с једне стране задовољан, а с друге помало тужан због мањег броја кандидата него претходних година, посебно у старијем узрасту. Рецитаторима је дао драгоцене савете и истакао да, којим год послом буду желели да се баве, рецитовање им може много помоћи да имају добру артикулацију, исправну дикцију и да обогате свој језик:
,,Ја сам, с једне стране, задовољан, а с друге стране помало тужан.
Зашто сам тужан? Овде у Кули се годинама добро спремало и лепо говорило. Када кажем добро, не мислим да је ове године било лоше, већ да је у најстаријем узрасту било мало кандидата. Било их је само осморо, док их је претходних година било 18, 20 и више. Поготово ако узмемо у обзир да сви који су сада у најстаријој категорији, осим једне девојке, не учествују први пут. Они су били и прошле године, а неки од њих су чак улазили у финале на републичким такмичењима. Зато ми је жао што је број учесника мали. Што се тиче нивоа и квалитета, мислим да је оно што је добро управо то што их је мало. Од ових осморо била је заиста јака конкуренција. Понекад се неко јасно издвоји, али овде су остали били приближно на истом нивоу. Мислим да је најбоље рађено са ученицима средњег узраста, од петог до осмог разреда.
Што се тиче најмлађих, било их је 22, али их је могло бити и много више. Проблем је што су у истој категорији и прваци и четвртаци. Огромна је разлика између детета које има седам или осам година и онога које има дванаест. Ови старији већ владају дикцијом и поезијом. Мени је, међутим, веома драго када се појаве најмлађи – прваци и другаци – када почну да откривају поезију, да је осете и да је говоре. Тада то буде веома шармантно и слатко“, рекао је селектор.
,,Оно што је јако важно јесте да људи схвате да рецитовање, односно декламовање, није циљ нашег окупљања. Циљ је да се слика коју песник запише, прича коју исприча или емоција коју пренесе – препозна и дочара публици. Ако је песма као прича – онда ту причу треба испричати. Ако је песма слика – онда ту слику треба видети и пренети. Рецимо, ако се песма зове „Село“, онда треба да осетимо то село: бунар, поток, ливаду. То је слика. Ако ту слику немате у себи, нећете моћи ни да кажете песму. Код млађих и средњих то је најчешће главни изазов. Код старијих се појављује нешто друго, што је везано за њихове године. Они су углавном средњошколци и често почну помало да се стиде својих емоција, да их крију. А то није потребно. Поезија, поготово лирска, увек носи неку емоцију – љубав, бригу, патњу или радост – и она мора да се осети. Прошле године, са короном и отежаним радом у школама, донеле су мањи број деце, и жао ми је што је тако. Јер, чак и ако се неко једног дана не буде бавио глумом, рецитовање може много да му помогне – било да постане правник, адвокат, лекар, спикер или нешто друго. Оно помаже да човек има добру артикулацију, исправну дикцију и да обогати свој језик више него што може само слушајући свакодневни говор на улици“, завршио је Момчиловић.
Извор: Q media
