ИСТОРИЈА, ОБЗОРЈА ПРОШЛОСТИ
КУЛА У СРЦУ БАЧКЕ
Насеље Кула – данас град који се географски налази у самом средишту или срцу Бачке, под овим именом први пут је забележено у време османске управе, у списку поседа Калочке надбискупије из четрдесетих година 17. века, када су његове годишње обавезе према надбискупији износиле 12 форинти и један пар чизама (раније се погрешно сматрало да овај запис потиче још из 1543. године, али је реч о документу млађем за читаво столеће). Исте обавезе посед Кула имао је према надбискупији и 1650. године, али је мало вероватно да су те дажбине могле да буду наплаћене. У списковима поседа дарованих мађарским племићима, који су због турске власти остајали само формални, као власници Горње и Доње Куле наводе се 1652. г. Ференц, а 1655. г. Адам Вешелењи.
Претпоставља се да се на месту данашње Куле почетком 16. века налазило насеље Варшег, опустошено током продора Османлија почетком 1520-их. Сам назив „кула“, турског порекла, упућује на могућност да су се овде налазили остаци некадашњег утврђења.
Након повлачења Османлија, Кула почетком последње деценије 17. века има статус ненасељене коморске пустаре. Као једна од осам војничких пустара, 1720. године припадала је граничарима Подунавске војне границе из Петроварадинског Шанца (данашњег Новог Сада). У изворницима из 1733/34. године Кула се још не помиње међу насељеним местима Бачке жупаније.
Насељавање Куле започиње око 1741. године, када се на пустару, поново под коморском управом, досељавају српске породице из јужне Бачке. Попис из 1743. бележи 25 домаћинстава која су поседовала 43 вола за јарам, 54 коња за вучу, 44 краве, петоро јунади, 16 једногодишњих свиња и 35 оваца. Остварили су и приносе од 186,5 пожунских мерова суражице – мешавине пшенице и ражи, 38 мерова јечма, 30 мерова зоби, 24 мерова проса, 16 мерова сирка и осам мерова кукуруза (пожунски меров је мера за око 51,2 кг житног зрна).
Исте године Кула има и свој први општински печат, у чијем су средишту представљени лопата (или ашов), цртало, клас пшенице и рало. У спољном кругу налазио се ћирилички натпис: „Село Кȣла 1741“.
Око 1746. године у Кулу је досељено 11 русинских породица из околине Мишколца, на североистоку Угарске, а исте године у селу је било 77 пореских обвезника, на које је Бачка жупанија разрезала годишњи порез у висини од 730 форинти. Попис из 1752. године бележи 76 кућних старешина, који су, осим једног, били православне вероисповести.
Већ 1748. године Кула је постала седиште коморског провизората, који је обухватао и насеља Врбас, Каћ, Темерин, Кер, Куцуру, Шове, Чеб и Пивницу. У Кули се 1763. године налазила резиденција провизора (управника провизората) и, како је забележено, „раскошна пивница“. Године 1768. у селу су живеле 202, а 1773. године већ 251 српска породица.
Православна црква Светог јеванђелисте Марка подигнута је 1745. године, на месту старије цркве од земље и дрвета, а проширена је 1769. године, када је дозидан торањ. На њеном месту подигнута је, између 1846. и 1852. године, данашња црква. Сачуван је отисак црквеног печата из 1825. године, у чијем је средишту стојећа фигура Светог јеванђелисте Марка, са ћириличким натписом у спољном кругу: „Печатъ церкве кȣлске храма С. евг Марка“. Римокатоличка црква Светог Ђорђа подигнута је 1770. године, а обновљена и проширена 1828.
Педесетих година 18. века започиње интензивније насељавање Мађара, а потом су, у време владавине цара Јосифа II (1780–1790), у Кулу колонизоване и немачке породице, које су основале део насеља назван Нова Кула (NeueKulа). Према попису из 1787. године, у Кули је било 486 кућа и 3.188 становника. Насељу су припадале и пустаре Бандобра и Беланбрдо, као и четвртина пустаре Мали Брестовац.
Обилазећи терен почетком 1780-их, жупанијски инжењер Јожеф Киш увидео је тешкоће коморског становништва са стајаћим и подземним водама у атарима насеља средње Бачке (Торжа – данас Савино Село, Куцура, Црвенка и Кула), па је 1785. године пројектовао јарак ширине једног метра, прокопан између Куле и Врбаса, којим је омогућено одвођење сувишних вода у базен Црне баре иза Врбаса.
Јожеф Киш и његов брат Габријел потом су пројектовали велики пловни канал од Дунава код Бачког Моноштора до Тисе код Фелдвара. Његово прокопавање започело је 1793. и трајало до 1802. године. Канал је пролазио кроз Кулу, у којој је, до смрти 1800. године, извесно време живео инжењер Габријел Киш. Францов (данас Велики бачки) канал након изградње снажно је допринео економском развоју Куле, нарочито у промету житарица и стоке. Преко канала су била подигнута и два висока моста.
Атар Куле простирао се 1805. године на 25.866⅞ пожунских јутара (од 1.100 квадратних хвати), од којих је 10.062 јутра било ораница, 7.226 пашњака, 6.334 ливада и 798⅛ винограда; јавни путеви заузимали су 559 јутара, 427½ јутара чинили су ток Францовог канала и коморски службени поседи, док је 73½ јутра било баровито и мочварно земљиште; сама варошица простирала се на 386¾ јутара.
Повељом цара Франца I од 8. јануара 1813. године Кула је добила статус трговишта (вароши), са правом одржавања четири годишња вашара. Из исте године сачуван је отисак печата са штитом на коме су приказани рало, цртало и клас пшенице, уз латински натпис: „Sigillum reg. ca[mer]alis oppidi Kula 1813“.
У наредним годинама, између 1815. и 1827, царске цеховске привилегије добили су овдашњи грнчари, чизмаџије, опанчари, чарапари, кројачи, крзнари, ткачи, сукнари, ковачи, столари, тесари, бравари, ужари, бачвари (пинтери), кожари (штављари), шеширџије и сапунџије.
Према подацима из 1821. године, у Кули је живело 2.530 Срба, 2.435 Мађара, 1.000 Немаца и 15 Јевреја – укупно 5.980 становника. У насељу су, поред две цркве, постојале и службене коморске зграде, као и угледна пивара, чије је пиво уживало добар глас широм Угарске.
Државни попис из 1828. године бележи у Кули 788 кућа и 6.304 становника, од којих је 3.596 било римокатоличке, 3.691 православне вероисповести, док је 17 становника припадало јудаизму. У граду је било 2.248 пореских обвезника (међу њима 837 породичних старешина), 15 трговаца и 108занатлија: 26 у прехрамбеној струци (млинари, пекари, месари, воскари), девет у металској (ковачи и бравари), 41 у кожарској (кабаничари, седлари, чизмари, ципелари, опанчари, ременари, ћурчије и штављачи), 23 у текстилној (кројачи, ткачи, ужари, фарбари и шеширџије), седам у грађевинској и дрвној (зидари, колари и столари) и двоје у другим струкама (лулари и чешљари).
Срби и Мађари у Кули претежно су се бавили земљорадњом, сточарством и виноградарством (на Телечкој висоравни источно од насеља), па је међу њима био знатан број имућних домаћина. Немци су били склонији занатству, а Јевреји трговини.
Током револуције 1848/49. године дошло је до сукоба између Мађара и Русина, у којима је било и погинулих. Између 1860. и 1868. спроведено је уређење урбаријалних односа, а преостала средства након тога уложена су у фонд за оснивање образовних установа.
Крајем 19. века атар Куле простирао се на 24.090 катастарских јутара, од чега је 657 јутара било у општинском поседу. Највећи земљопоседник био је Адам Лелбах са 2.045 јутара, док су значајне поседе имали и Ђерђ Рац, др Ласло Лелбах, Петар Лелбах, Кристијан Херман и Филип Махмер млађи.
У другој половини 19. и почетком 20. века у Кули су радили бројни индустријски погони: парни млин и пивара „Амон и другови“, фабрика вуне и тканина „Фејеш и Нађ“, фабрика шешира „Кремер и Халм“, фабрика чепова „Клајнер и Венцел“, као и парни млин „Гербер и Хак“. Изузев њих, постојале су и фабрика плугова (1880), ливница и фабрика арматура (1882), фабрика свиле (1892), дрвна индустрија (1904), фабрика штофа “Брендекер” и велика фабрика коже „Вигхарт“ Давида Дојча (1920).
Крајем 19. века изграђен је макадамски пут Сомбор – Кула – Врбас – Бечеј, а 1896. године и железничке пруге Сомбор – Бечеј и Мали Иђош – Бачка Паланка, које су пролазиле кроз Кулу.
У то време Кула је била среско средиште, са насељима Црвенка, Стари и Нови Врбас, Керестур (данас Руски Крстур), Куцура, Мали Кер (данас Бачко Добро Поље), Торжа (данас Савино Село) и Вепровац (данас Крушчић). Кулски срез имао је 1900. године 47.205 становника и простирао се на 98.939 катастарских јутара.
Према попису из 1900. године, Кула је имала 1.600 кућа и 9.174 становника: 3.749 Мађара (40,86%), 2.740 Немаца (29,87%), 2.344 Срба (25,55%), 304 Русина (3,31%) и 37 осталих. По вероисповести, било је 5.924 римокатолика, 2.330 православних, 287 гркокатолика, 243 евангелика, 175 реформата, 170 Јевреја и 45 осталих.
У насељу су деловали срески суд, управне службе, јавнобележничка канцеларија, пошта, телеграф, пореска управа и железничка станица, као и бројна друштва: Грађанско читалачко друштво, Народни круг, немачки „Волксвереин“, Католичко радничко друштво, Занатско удружење, Еснафски круг и два певачка друштва. Од 1904. до 1919. године званичан назив Куле био је Бач Кула (Бачка Кула).
У Кули су рођени Карло Бијелицки (1813–1878), оснивач прве градске библиотеке у Сомбору (1859), и Исидор Бајић (1878–1915), истакнути српски композитор, педагог и мелограф.
После Првог светског рата Кула улази у састав Краљевине СХС. Попис из 1931. године бележи у граду 10.314 становника (5.740 католика, 3.429 православних и 355 евангелика, док је 890 становника припадало другим вероисповестима). Кулски срез имао је тада 53.479 становника.
Након Другог светског рата долази до значајних демографских промена: на место расељеног или интернираног немачког становништва, 1946. године колонизована је 351 породица (348 из Црне Горе и три из других крајева). Према пописима, Кула је имала: 1948 – 10.704 становника; 1953 – 11.733; 1961 – 13.609; 1971 – 17.245; 1981 – 18.847; 1991 – 19.311; 2002 – 19.301; 2011 – 17.866; а 2022. године 14.873 становника.
У послератном периоду у Кули су радила значајна индустријска предузећа: фабрика арматуре „Искра“ (са око 1.000 радника), фабрика вунених тканина „Слобода“ (са око 700 запослених), предузеће за прераду коже „Етерна“ и фабрика намештаја „Јосип Крамер“. Постојало је и аутобуско предузеће „Кула-транс“, као и хотел „Војводина“ са депандансом „Зелена башта“ чија се тераса налазила на обали Великог бачког канала.
Пре Другог светског рата у Кули је, поред основних, постојала и Грађанска школа, док су након рата отворене Економска школа и Школа ученика у привреди.
Општина Кула данас је део Западнобачког управног округа са седиштем у Сомбору, а обухвата насеља Сивац, Црвенка, Нова Црвенка, Липар, Крушчић и Руски Крстур. У граду раде предшколска установа, две основне и једна музичка школа, као и Средња техничка и Економско-трговинска школа.
Од 2012. године Кула има и свој званични грб града у коме су сачувани елементи најстаријег симбола Куле из 1741. године.
Aутор: Милан Степановић/ сајт Равноплов
линк оригиналног текста: https://www.ravnoplov.rs/kula-u-srcu-backe/
